OSVETA

DISKLEJMER: Obećala sam da neću ovo ispričati nikome, ali vremena se mijenjaju. Pandemija je i moram. Vesna, oprosti!

Dok smo B. i ja živjeli u Trnskom, njegov prijatelj V. ostavljao nam je povremeno svog jazavčara Pavu na čuvanje. Izašla bih s njim u parkić za pse i tamo stajala po strani jer sam tek doselila u Hrvatsku i bilo mi je teško upoznavati nove ljude. Jednom sam prilikom izgubila Pavu iz vida i našla ga u društvu ogromnog rotvajlera koji se zvao Majka. Njegova se vlasnica (nazovimo je) Vesna nasmijala, upoznale smo se i više se nakon toga nismo prestale družiti. Čak i kad Pavo nije bio kod nas, ja bih otišla u parkić i s Vesnom šetala Majku. Ti su izlasci trajali mjesecima. I Vesna i ja bile smo nezaposlene i friško udane. Nismo bile sretne. Meni se bilo teško naviknuti na život u Zagrebu, a ona je razmišljala o vlastitim greškama: udala se za mladog advokata koji je dolazio iz bogate obitelji koja Vesnu nije organski podnosila.

B. i ja smo u međuvremenu odlučili preseliti u veći stan. Nismo mogli izdržati u garsonijeri. Nakon selidbe više se nisam toliko često viđala s Vesnom i Majkom, ali znale smo se naći povremeno na savskom nasipu ili u kvartovskom kafiću koji nam je bio na pola puta. Kako je vrijeme odmicalo, tako su se i naša druženja prorijedila, dok se na kraju nismo počele družiti samo virtualno. Lajkale smo jedna drugoj statuse na fejsu. Ja sam stavljala srca na svaku fotografiju Majke. To je bilo to. Digle smo ruke od prijateljstva. A onda me prije nekoliko mjeseci Vesna počela redovito zvati uplakana. Sumnjala je da je muž vara s nekom mlađom pravnicom iz firme. Rekla sam joj da se mora razvesti, ali obje smo i dalje bile nezaposlene i doslovno nije imala kud. Tješila sam je, ali bila sam nemoćna. Sve što sam joj mogla ponuditi bilo je moje prijateljstvo. Predložila sam joj da pregleda suprugov mobitel, ali to je već bila napravila. Nije našla ništa sumnjivo.

Vesna mi je iznenada, krajem listopada, predložila da se nađemo u kvartovskom kafiću prekoputa velesajma. Pristala sam. Kad je došla, izgledala je mahnito. Prije nego smo stigle naručiti piće, rekla je:

– Muž ima dva mobitela.

Popila je nekoliko travarica, a onda kroz suze rekla da se muž s ljubavnicom nalazi toliko često da stalno kod sebe ima ključ od hotelske sobe.

– Kopirala sam ga, rekla je.

– Možda je to ključ od nečeg drugog?

– Nije, provjerila sam! Obećaj da nećeš nikome reći!, rekla je Vesna.

Obećala sam.

– Idemo tvojim autom. Moram ga uhvatiti na djelu.

– Ti nisi normalna, rekla sam.

– Nisi ni ti, odgovorila je Vesna.

Bila je u pravu. Nijedna od nas nije bila normalna.

– Koji je hotel u pitanju?

– Hotel Princess, kod Jastrebarskog.

– Tako se zove i tešanjska kisela voda. Princess, izgovorila sam.

– Zvuči grozno, rekla je Vesna, ali to sad nije važno. Ključ imamo. Kameru imamo. Sve ćemo snimiti.

– Želiš ga ucjenjivati?, pitala sam.

– Ne, ne. Svekrvi je za mjesec dana rođendan. To ću pustiti umjesto obiteljskog snimka koji su pripremili da je iznenade.

– Savršeno!, rekla sam.

Majka nas je gledala čudno, ali nismo imale grižnju savjesti.

– Prekosutra se nalazi s kurvom u hotelu. Idemo.

– Idemo!, rekla sam.

Otišle smo.

Hotel je imao 85 soba. Njezin muž se s ljubavnicom nalazio u sobi 69.

– Loš vic, rekla sam.

– Najlošiji, rekla je Vesna.

Na recepciji nas nitko nije zaustavio jer nismo izgledale nezaposleno.

– Nalazi se s njom u osam. Poslao joj je poruku.

Vesna je nervozno otključala sobu i ušla. Bilo mi je čudno što hotel ne koristi kartice.

– Imamo tri minute da se sakrijemo, rekla je.

Namjestile smo kameru i stale iza teških hotelskih zastora. Vesna je cvokotala od straha.

– Sve će biti okej, tješila sam je.

Nakon deset minuta, čuli smo ženski smijeh. Naćulila sam uši, ali umjesto glasa Vesninog muža, čulo se nekoliko muških glasova. Više se žena kikotalo. Vesna i ja smo se prestravljeno pogledale.

– Pogrešna soba?, pitala sam ispod glasa.

– Nemoguće!, rekla je Vesna.

Vrata su se glasno otvorila i mnoštvo je ljudi odmah polijegalo na krevet.

– Jesi ponio tablu i flomastere?, pitao je nepoznat muškarac.

– Jesam, odgovorio je netko.

Žene su se smijale i dalje.

– Stavi ploču kraj televizora, rekao je isti glas.

Mislila sam da ću umrijeti, a sigurna sam da je i Vesna mislila isto.

– Gdje smo stali?, pitao je netko.

– Ček da pogledam, rekao je muškarac.

On je očito bio glavni. Nešto je listao.

– Zadnje je bilo: Maša, kaša, tašna.

– Stali smo kod slova š?

– Tako piše, rekao je muškarac.

Žene se nisu prestajale cerekati. Živci su mi se istanjili. Muški glas mi je zvučao poznato, ali nisam znala zašto.

– Ajde, izađi na ploču i napiši svoje ime, rekla je jedna od žena.

Pisao je jako sporo.

– Kako se ono piše slovo c?, pitao je nekog.

Vesna i ja smo se pogledale. Tko ne zna pisati slovo c? U kakvu smo mi paralelnu stvarnost upale? Sjetila sam se Majke. Nedostajala mi je.

– Počneš kao u, ali onda dodaš malo j bez točkice, ovako, rekla je žena i očito umjesto muškarca napisala slovo.

– Aaaaaa, kužim. Svaki put zaboravim pisano c.

– Baš lijepo pišeš slovo l, laskao mu je netko.

– Ajde pročitaj ovo, rekla je žena.

Pisala je puno brže od muškarca. Kad je završila, odložila je flomaster. Muškarac je čitao naglas, sporo:

– D-danas je list-listopad. V-velim-mirov rođ-đ-đendan je iduć-ći mjesec.

– Kako si znala da mi je roćkas idući mjesec?

– Tvoj mi je advokat to rekao. Ajde sad ti opet napiši nešto, rekla je žena.

Ostali su se smijali.

– Napiši: Bujica je najbolja hrvatska emisija.

Muškarac se nasmijao.

– Ajde sad napiši: Velimir uči čitati i pisati. Velimir je jako pametan.

Čule smo da je muškarac otišao u kupatilo i nešto glasno ušmrknuo. Žena je otišla za njim i napravila isto. Vratili su se i sjeli na krevet.

– Dosta pisanja, ajmo se mi baciti na posao, rekao je muškarac.

Mislila sam da će slijediti orgije, ali netko je izvadio knjigu i svi su se na krevetu okupili oko nje.

– Bb-borisav Stanković, Ne- koje je je ovo slovo?

– Č, slovo č.

– Nečista krv.

– Danas ne idemo nikud dok ne pročitaš prve tri stranice, rekao je netko.

– Jedva čekam Velimire, rekla je žena, da kreneš slati okolo ćirilične prijetnje.

– I ja, rekao je Velimir.

Ja sam se naslonila na staklo. Noge su mi klecale. Vesna je gledala u svoja stopala. Izgrizla je donju usnu do krvi. Činilo se da ne misli više na muža. Nečista je krv uvijek ostavljala snažan utisak na ljude, ali ovo je bilo previše. Kad je sve bilo gotovo i grupa ljudi napokon otišla, Vesna je uzela kameru i šutke izašla iz sobe. Ključ je ostavila na recepciji. Odvezla sam je doma. Više mi se nikad nije javila. Čak ni na Fejsu.